Poslovna karijera

Od malih nogu imao je smisla za biznis, a svoj prvi novac zaradio je sa 16 godina, unajmivši radnike za jedan privatan posao.

Iako je potekao iz siromašne porodice, Petar ambiciozno započinje svoju priču i potire teoriju o društvenoj pokretljivosti, sa konkretnim poslovnim idejama.

Doći do što veće zarade i uraditi dobar posao. To je bio njegov glavni cilj.

Receptom za uspeh smatra i to što nije imao šta da izgubi, a nije bio ni svestan rizika. Išao je direktno i bez zadrške u svaku novu poslovnu priču, sa mnogo energije i volje.

U vreme socijalizma bavio se čak i preprodajom deviza.

Do 1991. godine stvorio je ozbiljniji kapital. U to vreme vlasnik je tri lokala u Zagrebu.

Petar se sa svojom porodicom 1991. godine doseljava iz Zagreba u Novi Sad, usled rata koji je pogodio bivšu Jugoslaviju.

U Novom Sadu osnovao je Mesnu industriju, koja se na početku zvala Mesna Industrija Matijević, ili skraćeno – MIM. U početku, prezime je bilo stidljivo stavljeno u senku imena firme.

Nešto kasnije preduzeće je preimenovao u Butik mesa, da bi finalni naziv, Industrija Mesa Matijević, bio koncipiran 1992. godine i nije menjan do daljnjeg. U tom trenutku, konačnim postavljanjem prezimena Matijević ispred svega što kompanija radi, daje do znanja da stoji iza svog rada, bez skrivenih namera, sa punim ponosom i odgovornošću prema radu.

Svoju upornost prikazao je sećanjem na svoju prvu proizvedenu mesnu prerađevinu – posebnu salamu. Na tavanu svog doma u Futoškoj ulici, zajedno sa sinom Zoranom i zastarelom punilicom za meso, stvarao je svoj san. Od teorije do gotovog proizvoda koji je spreman za tržište nije bilo jednostavno doći, ali kada su u tome uspeli, skakali su od sreće, priseća se Petar.

Tehnologija, usavršena receptura, iskustvo, pravi ljudi. Sve to je potrebno da se napravi jedan kompletan prehrambeni proizvod.

Matijević u svojoj industriji danas broji preko 3.000 zaposlenih, a po njegovim rečima, vrata kompanije otvorena su samo najboljim studentima, koji su se tokom obrazovanja trudili i vredno radili. Takvi studenti, sa dobrim prosekom i velikom voljom, mogu naučiti mnogo toga i sutra se i sami uspešno otisnuti u preduzetničke vode. To mu, kako kaže, predstavlja posebnu čast.

Krilatica kojom se vodi u svom životu, ali i poslovanju je: „Ako ne daš, nećeš ni dobiti.“

Kada me ljudi pitaju: „Petre kad ćeš stati?“, ja odgovaram: „Nikad! Jer najbolje živim dok idem napred.“

O porodici

A ko je zapravo Petar Matijević, kada napusti četiri zida svoje kancelarije?

Jednostavan, običan čovek. Posvećen suprug, brižan otac i deda.

Izuzetno je ponosan na svoju porodicu, povezanost i bliskost koju imaju, a koju, uprkos velikim poslovima i zbivanjima, nisu izgubili.

Nema mnogo porodica koje su izdržale pritiske slave, bogatstva i svih iskušenja koja sa sobom nosi veliki uspeh.

Supruga Zora, sinovi Zoran i Bojan i ćerka Lana učestvuju u radu kompanije i pomažu da posao bude besprekorno urađen.

Nada se da će i njegova unučad takođe krenuti porodičnim stopama i nastaviti da gaje tradicionalne vrednosti, ali i poslovnu etiku svojih roditelja.

Porodica je za njega sve.

Stub, stabilnost, mir i beskrajno poverenje i ljubav.

To čuva, to živi i to mu je pokretač za sve dalje uspehe.

Svakodnevnica mu nije zasnovana na materijalizmu, avionima i jahtama, jer to za njega predstavlja bespotreban luksuz. Njegov život satkan je od sitnih radosti, porodičnih momenata, malih rituala koji čine njegov dan, kao i novih poslovnih tendencija kojima teži.

Najsrećniji je, kako kaže, kada prošeta svoju ustaljenu rutu po Futoškom parku i odmara za sledeći radni dan.

Petrov dan počinje veoma rano, kao i njegovoj supruzi Zori, koja je već u 5 na svom radnom mestu u preduzeću, a kojoj se neizmerno divi na snazi i umeću da sve svoje segmente posla drži – pod konac.

Posvećen je poslu, svakodnevno je u firmi, trudi se da bude u toku sa svim zbivanjima u preduzeću, zajedno sa svojim sinovima i ćerkom redovno kontaktira direktore i rukovodioce svih 80 firmi i tvrdi da je tajna uspeha upravo u tome – biti prisutan i posvećen.

Svoju decu je uključio u posao i posebno je ponosan na njihovu želju da nastave porodični biznis.

O poslovanju

Po kapitalu, Petar Matijević nalazi se na 4. mestu liste najbogatijih u Srbiji.

Ostvaren američki san u Srbiji, stabilna porodica, troje dece, desetoro unučadi.

To je za Petra Matijevića životno delo.

O odnosu ponude i potražnje, kako kaže, naučio je sa svega šest godina, kada je na vašaru u Vinkovcima sa svojim ocem prodavao prasad. Prase koje je najviše vredelo, na kraju je prodato ispod svoje vrednosti, jer je tržite odredilo cenu. Zbog toga je Petrov cilj u daljem poslovanju bio prilagoditi se tržištu.

Voli da kaže kako oni koji ne shvate tržište, brzo završe na smetlištu privrede.

Smatra da je temellj u preduzetništvu da se sa velikim ulaganjem i malom razlikom u ceni postigne što više. Cilj je postići optimalan kvalitet proizvoda i plasirati ga na tržište da potrošači sami odluče, bez ikakvog sugerisanja.

Po Petrovim rečima, stvaranje brenda i dobra reklama čine kompletnu atmosferu kompanije i to je najvažniji vid sugerisanja, koji jedini ima smisla.

Za uspešan kolektiv, smatra Petar, neophodno je uvek prići problemu direktno i ne plašiti se kritike radnika. Nešto što je njegovim radnicima delovalo kao bespotrebna kritika, kasnije postaje logičan sled stvari i neretko mu radnici iz preduzeća postaju zahvalni na disciplini i sistemu rada i poslovanja.

Kaže kako bi voleo da ljudi znaju više o njegovim farmama, njivama, mehanizaciji.

Po Petrovim rečima, treba 50 godina da ljudi nauče koji proizvod je dobar, da bi ga mogli validno oceniti.

Smatra da domaće mesne prerađevine ne mogu biti bolje od industrijski pažljivo proizvedenog proizvoda, jer je kontrola na visokom nivou i tu nema prostora za greške.

Sam proces od njive do trpeze podrazumeva kontrolisanu proizvodnju po svetskim standardima, koju nadgledaju i kontrolišu najpre agronomi, a zatim tehnolozi, koji se trude da ukus i kvalitet budu usaglašeni.

Industrija Mesa Matijević posebno je ponosna na svoja prasilišta za svinje, koja funkcionišu kao porodilišta, ali i na sam proces klanja, koji je daleko humaniji od tradicionalnih metoda na koje su ljudi u svojim domaćinstvima navikli.

Pored prasilišta, prisutne su i takozvane „babice“, koje pomažu tokom okota, a kasnije uspostavljanju prvog kontakta između svinja i prasadi.

Kada se u domaćoj radinosti kolje svinja, ona je u stanju šoka i ceo proces je poprilično nebezbedan po zdravlje krajnjih potrošača.

Svinje se u Industiji Mesa Matijević dovoze kamionom, prelaze u obor i odmaraju 24 sata, kako ne bi bile pod stresom. Svinje koje na liniji klanja budu pod stresom, odvode se u drugu prostoriju da odmore i oslobode napetosti. To su, prema rečima Petra Matijevića, svetski standardi kojima svi u ovoj oblasti poslovanja treba da teže.

Matijević je svoje poslovanje temeljio na proizvodnji mesa i mesnih prerađevina, dok je danas u fokusu njegove kompanije, agrobiznis.

Kompanija poseduje 33 500 ha zemlje, obrađuje blizu 40.000 ha, a Petar Matijević je najveći zemljoposednik u bivšoj Jugoslaviji.

U Hrvatskoj poseduje 2100 ha zemlje.

Od njive do trpeze

S prebacivanjem fokusa poslovanja na agrobiznis, koncipiran je jedinstveni sistem – Od njive do trpeze, koji podrazumeva ishranu životinja sa 100% makrokomponentima proizvedenim na njihovim poljima, sa samo 5% kupljenih premiksa. Ovim principom poslovanja omogućava se visok stepen kontrole kvaliteta, a stvara se visokokvalitetno meso i prerađevine, čime se isključuje mogućnost ugrožavanja zdravlja krajnih korisnika. To je definitivno nešto što Industriju Mesa Matijević izdvaja na tržištu i po čemu se razlikuje od drugih proizvođača mesa i mesnih prerađevina.

Industrija Mesa Matijević je najveći proizvođač tovnih pilića u Srbiji. Proizvede se čak 8 miliona tovnih pilića godišnje. Pilići na Matijević farmama hrane se balansirano, isključivo proteinima (kukuruz, pšenica,soja), a nisu tretirani nikakvim hormonima i antibioticima.

Petar Matijević ponosan je na visok prinos po hektaru, kao i na to što se njihove njive po odličnoj uređenosti odmah prepoznaju!

Kontrola od oranja do krajnjeg proizvoda, visokokvalifikovani agronomi i optimalan broj zaposlenih po hektaru, daju dobre rezultate.

Poslovna politika Petra Matijevića zasniva se na ulaganju iz čistog kapitala, bez kredita i pozajmica, a od 80 firmi koje posluju u njegovom vlasništvu, baš ni jedna ne posluje u minusu. To je svedočanstvo dobre poslovne organizacije i jasno sprovedenih strategija.

Kaže kako firma mora ulagati samo iz dobiti, a da dobit ne sme više biti sramotna kategorija.

Trudi se da svaki segment ide u saglasju s vremenom, pa se tako maloprodajni objekti renoviraju na svakih 5 do 10 godina, a uređene su planski i po posebnom sistemu.

Pažljivo birani detalji, italijanske mesoreznice, pločice iz Dubaija, aparati, noževi…

Svaki detalj odiše kvalitetom i pripada prvoj klasi kategorije kojoj pripada.

Prisetio se i dana kada je kao poslovođa velikog trgovinskog lanca u Zagrebu shvatio značaj uređenja prodavnice u postizanju visoke produktivnosti.

Shvatio je da prodavnica koja ima savršeno prezentovano meso i mesne proizvode, pravi najveći profit.

Petar se u uređenju svojih maloprodajnih objekata vodio dobrom, starom izrekom: „Dobro izložena roba je upola prodata.“

Kaže kako je principe dobrog poslovanja naučio od Austrijanaca i Jevreja, a svoju uspešnu imperiju izgradio je na postulatu: „Ako čuvaš jednu svinju, zašto ne bi čuvao i 100. Princip je isti, ali ćeš ovako biti bolje iskorišten!“

Uniformisane prodavnice, sistemska proizvodnja, dobra organizacija. Od toga je sve počelo.

Upravo na taj način je dospeo je na sam vrh tržišta mesa, pored velike konkurencije početkom devedesetih godina.

Za sebe smatra da je izvršio svojevrsnu reformu, time što su Matijević prodavnice bile dopadljive, luksuznije uređene, sa savremenim rashladnim vitrinama sa temperaturom +2 stepena i ljubaznim prodavačicama, što do tad nije viđeno na našim prostorima.

Najveća su mu satisfakcija diskonti u kojima kupci čekaju u redovima ne bi li kupili željene proizvode. Posebno je interesantno Petrovo sećanje na jednu od prvih prodavnica na beogradskom Vidikovcu, gde su se od broja kupaca pločice toliko izlizale, da su čak tri puta bile menjane.

Trenutno, najbolji promet Industije Mesa Matijević je u Vojvodini, jer po Petru, Vojvođani najbolje umeju da prepoznaju kvalitet.

Po njegovim rečima, mnogo sitnica i visoko postavljeni standardi u poslovanju, na kraju dovode do visokih rezultata, ali pravo je umeće pronaći ljude koji će taj nivo i održavati.

Upravo zbog toga se zalaže za povratak obrazovnih programa koji bi na tržište rada izvodili zanatlije prve klase, pogotovo kada je u pitanju mesarski zanat.

Preduzetnici koji žele da uspeju u svom domenu poslovanja, po Petrovom mišljenju moraju konstantno da uče, napreduju i prate svetske trendove i nove tendencije u datoj oblasti. Bez toga, prema njegovim rečima, nema ni napretka ni ozbiljnog uspeha.

Nije svako za svaki posao. Ljudi se moraju pronaći, profilisati i obrazovati za svoj životni poziv. Tako Petar vidi prirodnu selekciju stvari u poslovnom smislu. Po njemu, svako treba da bude najbolji u poslu kojim se bavi i za koji ima predispozicije.

Više puta je bio na meti napada, kada je kvalitet proizvoda njegove industrije mesa dovođeno u pitanje. U takvim situacijama reagovao je mudro, a jasnim, tačnim i pravovremenim argumentima eliminisao je svaku neistinu i senzacionalističke pokušaje narušavanja kako svog, tako i ugleda same kompanije.

Inustrija mesa raspolaže sa 6 farmi svinja i 6 farmi pilića, na kojima na godišnjem nivou proizvede do 200.000 svinja (tovljenika) i 5.000 junadi.

Meso koje dolazi u 158 maloprodajnih Matijević prodavnica, juče je bilo na farmama, a danas je stolu potrošača. Time se zaokružuje proces proizvodnje 100% domaćih proizvoda.

U posedu Matijević preduzeća su i tri moderne fabrike stočne hrane, opremljene po najvišim svetskim standardima.

Po rečima Petra Matijevića, svu hranu kojom se hrane pilići, svinje i junad, može jesti i čovek.

Kada je uvoz mesa u pitanju, on čini svega 2 % od ukupne proizvodnje Industrije Mesa Matijević.

Kako kaže, niko još nije dokazao da je riba bolja od piletine, i smatra da čovek treba da se hrani namirnicama sa podneblja sa kog potiče.

O hotelijerstvu

Priznaje da ga je u hotelijerske vode navela povoljna cena, ali da je kroz upoznavanje sistema zavoleo ovu granu privrede.

Nešto što je započeto slučajno, nastavljeno je uspešno, a ubrzo se i proširilo.

Danas u vlasništvu Petra Matijevića nalaze se:

• Hotel Centar No.1 u Beogradu
• Hotel Centar u Novom Sadu
• Hotel Aleksandar u Novom Sadu
• Turističko naselje Ribarsko Ostrvo u Novom Sadu
• Hotel Vojvodina u Zrenjaninu

Direktori koji su dobro znali svoj posao, dobri kadrovi, reorganizacija radne snage i smanjenje bespotrebnih troškova, doveli su do toga da je uspeh došao vrlo brzo.

Za Hotel Centar No.1 u Beogradu ga vežu posebne emocije. Upravo u toj zgradi u Kolarčevoj radio je Petrov otac, Jovan Matijević, i to kao nosač kofera. Ponosan je na svog sina Bojana, koji ima smisla za dizajn enterijera, a koji je osmišljavao svaki detalj ovog impozantnog hotela u samom centru Beograda. To koliko mu ova zgrada znači, znali su i Petrovi sinovi koji su mu na licitaciji kupili ovu zgradu za rođendan.

Ovaj hotel nije samo obična beogradska zgrada. Ona je jedna od zaštićenih spomenika kulturne baštine grada Beograda. Izgrađena je davne 1923. godine, a projekat je kreiran od strane češkog preduzeća „Matija Bleh“.

Pre Drugog svetskog rata zgrada je bila filijala Jugoslovenske banke. Odlukom suda, 1947. godine, zgrada je konfiskovana i osnovan je Jugoexport.
Zgrada je kulturno dobro grada Beograda, izgrađena je u duhu akademizma, a vajarska dela koja krase spoljni deo građevine delo su vajara Kirila Pavijka iz Praga.

Fondacije i humanitarni rad

Posebno mesto u Petrovom srcu zauzima fondacija „ dr Špiro Matijević“. Osnovana je 2007. godine kao neprofitna organizacija, od strane Industrije Mesa Matijević. Cilj fondacije prvenstveno je dodela nagrade za najbolje književno ostvarenje u tekućoj godini, a ujedno i očuvanje uspomene na lik i delo Špira Matijevića, Petrovog brata, književnika i univerzitetskog profesora. Nagrada se dodeljuje 24. februara, na dan rođenja pomenutog književnika.

Nagrada iznosi 10.000 eura, a dodeljuje je tročlana komisija koju bira fondacija.

Humanitarni rad je nešto što za Petra i njegovu porodicu predstavlja posebno zadovoljstvo, ali i intimni čin, pa se zbog toga nikada nije eksponiralo njihovo humanitarno delovanje. Bolnice, domovi za nezbrinutu decu kao i brojne organizacije… Ponosan je na svoju suprugu Zoru koja je oduvek vodila računa o vunerabilnim društvenim grupama i trudila se da u ime cele porodice da svoj doprinos i pomogne koliko je to u njenoj moći.